Zašto se roditelji danas, više nego ikad brinu da će ostaviti traume svom detetu?

• Roditelji žele da njihovo dete bude srećno, samopouzdano i emocionalno pismeno.

• Zbog toga svaku detetovu tugu, ljutnju ili frustraciju roditelji često doživljavaju kao lični neuspeh ili potencijalnu traumu, umesto kao normalan deo odrastanja.
  

Živimo u eri kada je dostupnost informacija toliko velika a psihologija popularnija nego ikad. Pojmovi poput traume, privrženosti, engl. attachment, emocionalne regulacije i toksičnosti postali deo svakodnevnog govora, a društvene mreže su preplavljene gomilom saveta, priručnika, kurseva i kjniga koje ‘’treba’’ pročitati da bi saznali ‘’sve’’ o roditeljstvu i bili ‘’savršeni roditelji’’.

Ako roditelji čitajući o tome kako svaka njihova reakcija, od podizanja glasa do pogrešnog tona, može trajno oblikovati detetov mozak, onda je logično da se brinu da će ostaviti traumu. Međutim, granica između ozbiljne razvojne traume i obične, svakodnevne frustracije, čini se, potpuno se izbrisala. Frustracija je deo zdravog razvoja i potrebna je. 

Mnogi današnji roditelji (milenijalci i generacija Z) odrasli su u porodicam gde se o emocijama nije razgovaralo ili gde je bilo prisutno autoritarno roditeljstvo: "biće kako ja kažem".
Ti roditelji aktivno pokušavaju da isprave greške svojih roditelja i zaceliti svoje rane. U toj silnoj želji da ne ponove iste greške, često odlaze u drugu krajnost – postaju hiper oprezni i previše analiziraju svaki svoj korak. I ovo je jedan od mogućih odgovora na pitanje: ZAŠTO SE RODITELJI DANAS, VIŠE NEGO IKAD BRINU DA ĆE OSTAVITI TRAUME SVOME DETETU.

I tu dolazimo do ILUZIJE KONTROLE I RODITELJSKOG PERFEKCIONIZMA:
Društvo danas nameće da se sve može uraditi najbolje, ishrana, karijera, izbor partnera, roditeljstvo pa tako i razvoj deteta. Roditeljstvo se počelo gledati kao projekt s jasnim ciljem, uzorokom i posljedicom. Ako dete ima problem, društvo (a i sam roditelj) odmah traži krivca u vaspitanju .A to stvara veliki osećaj krivice i teskobu, jer je nemoguće kontrolisati sve faktore i detetov karakter. 

''Savršenstvo šteti detetu''

Dete koje nikada ne doživi frustraciju, nesporazum ili blago razočaranje u porodica neće razviti otpornost (rezilijentnost). Svet van kuće pun je frustracija, a porodica je siguran poligon za vežbanje suočavanja s njima.

Ključ je u popravku . Psihološka istraživanja pokazuju da roditelji greše u oko 70% svakodnevnih interakcija (viknu, ignorišu jer su umorni, pogrešno procene situaciju).

Ono što razlikuje zdrav razvoj od traume nije izbgavanje grešaka, već popravljanje odnosa nakon greške. Ako viknete, a kasnije dođete detetu i kažete: "Oprosti, bio/la sam umoran/na, nije u redu što sam vikao/la", dete uči da se odnosi mogu popraviti i da je porodica sigurno mesto.

Aleksandra Jedvaj, master psiholog i psihoterapeut u superviziji