Postporođajna depresija

Postporođajna depresija se događa. Baby blues se događa. (postpartalna tuga).

Nezavisno od godina, od obrazovanja, od statusa, od toga da li je trudnoća bila uredna ili nije pa mislimo ''neće mene'', od broja dece, da li je prvo ili drugo, treće. Nezavisno od toga da li ste psiholog pa kao ne može to meni. Ja sam psiholog i da i meni se to desilo, ja sam prošla kroz jedan oblik postporođajne depresije. ZATO, Ne bih počela sa pukim definicijama. Jer ono što svaka majka doživi kroz period trudnoće, sam porođaj i dolaskom deteta na svet je univerzalno i nema jednu definiciju. Da, sve mi imamo to srednje ime ili nadimak MAMA, ali sve smo različite i kao takve originalne.

Sama trudnoća je razdoblje snažnih emocija, s jedne strane neke nove vrste zabrinutosti, straha, brige dok je sa druge strane pojačana potreba za ljubavlju i pažnjom. Još tokom trudnoće pokušavamo da se adaptiramo na novo razdoblje koje dolazi, na jedan ogroman prelaz a to je prelaz iz života bez dece i roditeljstva u sve to, ili iz jednog broja u drugi, dvoje roditelja i dete plus dolaz i još jedno, a sve je to novo i nepoznato bez obzira koliko željeno bilo. Tu su fiziloške promene koje nas prate tokom trudnoće i posle, ali i psihološke. Tu su hormoni s jedne strane i naše promene raspoloženja, s druge strane, koje prave zbrku, kao što bi rekli od sjaja do očaja. U jednom trenutku se smejemo, u drugom plačemo.

Šta sve može da preplavi jednu trudnicu? Pored tih lepih osećaj,''blagoslovenog stanja'' na kom je naglasak, često ima i druge strane medalje o kojoj se manje priča a to su Nesigurnost, preterana osetljivost, različiti strahovi.  Na psihoičko stanje i emocije žene u velikoj meri utiče, odnos sa partnerom ali i sa sobom prvenstveno, roditeljima, ali i okolinom i okolnostima u kojima se odvija trudnoća. Sigurno ste se sreli sa pitanjima poput:

''jel ste planirali dete ili se desilo?''

''Imate li dovoljno novca za sve to, znate dete je obaveza'', da li ćete moći da ga izdržavate?

''Jesi li spremna da postaneš majka''

''Jesi li spremna na potpuno nov način života?''

Pa se onda sve to i zapitamo...Sve si to vrlo lična pitanja koja utiču na stanje žene, buduće mame. Samo je vaša stvar da li se to desilo ili je planirano, da li i kako ćete to da podnesete, iznesete. Ono što je važno je ono što vi kao žena mislite i želite, i dogovor i odnos između tebe i partnera.

To da li si spremna, mislim da je svako od nas dobio isti odgovor kada smo postale majke. Nisam spremna. Samo sam mogla da mislim da jesam, da čitam, slušam i skupljam informacije o tome, ali kada sam uzela dete i prvi put krenula u presvlačenje, hranjenje onda sam shvatila da je teorija u redu ali je praksa ipak malo drugačija.

Nisam spremna – ne znači da to i ne mogu da uradim. To je jedna vrlo važna rečenica u majčinstvu. U glavi je i dalje bezvroj pitanja koja dobijamo tokom vremena i iskustva našeg ličnog. I to je ono što je važno i dobro.

Napravila bih razliku između postPooprođajne deperesije i baby bluesa(postpartalna tuga)postporođajna tuga

POSTPOROĐAJNA TUGA (BABY BLUES)

je termin koji se koristi da se opiše stanje zabrinutosti, tuge, i iscrpljenosti, kao i osećaj gubitka kontrole nad emocijama i preplavljenosti emocijama, kao i osećaj preplavljenosti obavezama oko deteta, kućanskih posloba i nemogućnost da ih sve odradimo. 

SIMPTOMI: "Emocionalna kriza" u kojoj se javlja velika tuga, strah, emocionalna razdražljivost, zabrinutost, iznenadni plač i promena raspoloženja. A sve je to odraz je zabrinutosti majke da neće moći da se dovoljno dobro brine za svoju bebu, te odgovornosti koja sama uloga majčinstva po sebi donosi. Tu je jedna trijada između želja – očekivanja (od sebe i od drugih) i realnost. Ovo stanje se javlja kod velikog broja majki (i do 80%) i ono je blago i prolazno, može trajati od nekoliko dana do dve nedelje. Gore spomenuti simptomi spontano prolaze kada se majka prilagodi novim uslovima.

KAKO DA SE MAJKA PRILAGODI NOVIM USLOVIMA

Tako što neće postavljati prevelika očekivanja sebi, dati sebi vremena da se upozna sa bebom, sa sobom u ulozi majke..

POSTPOROĐAJNA DEPRESIJA

U slučaju kada ti osjećaji ne nestanu ili se pogoršaju, postoji mogućnost da se radi o postporođajnoj depresiji. Simptomi postporođajne depresije pojavljuju se u prvih 4 do 8 nedelja ili nekoliko mjeseci nakon porođaja, a manifestuju se u obliku:

SIMPTOMI POSTPOROĐAJNE

• nesanica ili pretjerana pospanost
• umor, česte promene raspoloženja i nagle oscilacije
• osećaj usamljenosti, tuge
• preterana briga i zabrinutost za dete, nemar za dete
• razdražljivost, plačljivost, teskoba i otežana koncentracija
• oscilacije apetita (od teškog gubitka apetita do prejedanja)
• hiperaktivnost do Hroničnog iscrpljivanja
• osEćaj osobe da se ne može suočiti s problemima, osećaj slabosti i nemoći, negativna razmišljanja
• teškoće pamćenja i koncentracije
• sniženo samopouzdanje, osećaj krivice i nemoći
• emocionalna labilnost
• izbegavanje kontakta s ljudima
• napadi panike
• gubitak interesa za dete i ostale bliske osobe.
• Misli o smrti i samoubistvu

ZAŠTO ŽENE KRIJU SVOJU TUGU I POTIŠTENOST A POKAZUJU SREĆU?

Opet se vraćamo na očekivanja. Nakon porođaja, od žene se očekuje da se raduje dolasku deteta na svet te ona može biti uplašena od osude sredine ako javno pokaže svoja negativna osećanja. Zbog toga, mnoge žene kriju svoju potištenost u ovom periodu i glume pozitivna osećanja. Šta se onda dalje događa? Mi svoja osećanja guramo pod tepih, tu se gomila, pa dođe opet neko socijlno neprihvatljivo osećanje, pa opet gurnemo pod tepih, samo radi očekivanja drugih i da nas neko ne osudi, tj okolina. A onda neki način mi osudimo sami sebe. Kako. Skupljanjem velike količine ''neprihvatljivih'' emocija, dođe do pucanja našeg sistema i mogućeg nastanka postporođajne depresije.

Ovde je važno naglasiti. Svako osećanje jedne majke ili buduće majke je važno ma kakvo ono bilo. Pozitivno ili negativno. Važno je dati tom osećanju mesto da se izrazi i proradi, da ne bi kasnije dovelo do pucanja.

Obraćanje za pomoć nije znak slabosti već upravo suprotno; ako ne možemo sami bez doktora rešiti problem upale krajnika, pluća, zašto onda očekivati da sami moramo rešiti postporođajnu depresiju?

UZROCI POSTPOROĐAJNE DEPRESIJE

Ne postoji konkretan skup faktora koji uzrokuju depresiju. ZAŠTO? jer uzroci mogu biti veoma različiti od osobe do osobe. U slučaju postporođajne depresije se najverovatnije radi o kombinaciji fizičkih i emotivnih promena, a ona može biti i posledica raznih životnih problema, kao što su finsijski problemi, manjak podrške, loši partnerski odnosi, briga o drugom detetu itd. Istorija depresije ili depresivnih epizoda koje nisu vezane za trudnoću takođe povećava rizik od pojave depresije nakon porođaja

UZROCI:

• Skorašnji stresni životni događaji
• Neadekvatan ili nepostojeći sistem socijalne podrške pod kojom se podrazumevaju prvenstveno porodica i prijatelji
• Loš i nepodržavajuć partnerski odnos
• Nisko samopouzdanje
• Traumatičan ili stresan porođaj
• Stres oko brige o detetu/deci
• Novorođenče sa zdravstvenim problemima ili problematičnim temperamentom
• Nizak socioekonomski status (siromaštvo)
• Neplanirana ili neželjena trudnoća

Što duže traju simptomi, odnosno što je duži period u kome osoba sa postporođajnom depresijom ne potraži stručnu pomoć i ne dobije podršku porodice, to su posledice veće i ozbiljnije.

MOGUĆE POSLEDICE SU

 loš odnos majke i deteta, razvoja deteta i porodičnih problema.

1.Najočiglednija posledica postporođajne depresije se vidi u odnosu majke i deteta:

-manjak pažnje

-Manje fizičke nežnosti(dodira, maženja, uzimanja u ruke)

-Manje vokalne i vizuelne komunikacije sa bebom(manje priče, osmehivanja, razgovora, pevanja)

2. Razvoj deteta  može biti posledica majčine postporođajne depresije. Kako? Zbog smanjenog kontakta i interakcije majke i bebe, može doći do problema sa razvojem ili zakašnjenja u odnosu na uobičajeno. A odnosi se na usvajanje govora prohodavanje, kasnije na emocionalne reakcije deteta i probleme u ponašanju.

Postporođajna depresija može biti podstaknuta emocionalnom i stresnom situacijom te očekivanjima koje majčinstvo samo po sebi donosi.

Želja da žena bude savršena u ulozi majke i njena očekivanja da uz savršena majka bude i savršena žena svom partneru, savrpena domaćica, kuvarica, da po mogućnosti nastavi i sa uspešnom karijerom... Sve su ovo najčešći su razlozi zbog kog se javljaju osećaji krivice i osećaja ''ja ne vredim'', pa ide udar na samo poštovanje i samopouzdanje. PITANJE JE SLEDEĆE? Da li postoji ovakva super majka, super žena? Ja je još nisam upoznala. Dakle problem je u nepomirenim očekivanjima, željama i realnosti i mogućnosti.

Socijalna očekivanja koji ulogu majke predstavljaju kao nešto što je prirodno i normalno i da tu ima mesta samo za prijatne i pozititvne emocije, zbunjuju mlade majke koje se nađu u ovakvim situacijama. SVAKA EMOCIJA JE VAŽNA I SVAKA EMOCIJA JE U REDU. DOZVOLIMO SEBI EMOCIJE BAŠ TAKVE KAKVE SU A NE DA OSEĆAMO ONO ŠTO NEKO OČEKUJE ILI DRUŠTVO OČEKUJE.

''Ono što ti osećaš, to ti treba. Tvoja osećanja ti ''govore'' šta ti je. Sva osećanja su tu da nas vrate sebi. '' Zato obrati pažnju na njih, ne odbacuj ih.

LEČENJE POSTPOROĐAJNE DEPRESIJE:

Pre načina lečenja bih rekla da je roditeljstvo i uloga majke jedna od najlepših i najvažnijih uloga u životu jedne žene ali i najteže. Sa puno izazova. Često u životu, u bilo kojoj sferi, poslovnoj, ljubavnoj nameće se neki standard, očekivanja i šta bi trebalo. Isto tako i u roditeljstvu. Volela bih da naglasim da je roditeljstvo drugačije za svakog roditelja. Očekivanja i pritisci o nekom''univerzalno dobrom roditeljstvu nam donose poteškoće i probleme, koji se na nas odražavaju i fizički i psihički. Kad se javlja problem? Pred zahtevima i očekivanjima. Nas od sebe samih i od okoline. 

Prvi korak u lečenju je prihvatanje toga da imamo problem, poteškoću da se izborimo sa svime što majčinstvo nosi, što nosi jedna nova bebea u kući i poteškoću da se izborimo sa svojim osećanjima. Naglasak na osećanja jer, ono o čemu razmišljamo(a to je kako ću ovo da uradim, pa da li je to u skladu sa očekivanjima, bilo da su moja ili tuđa) dovodi do toga kako se mi osećamo( zadovoljstvo zbog urađenog ili razočaranost jer nismo ispunili tuđa ili svoja očekivanja, dolazi tuga, strah ko ćešta da kaže, strah od sebe ''da li sam dobra mama'', ''da li ja ovo mogu'') i zbir ova dva dakle misli i osećanja nas dovode do naših reakcija i ponašanja.

KADA SE JAVITI ZA POMOĆ doktoru, psihijatru, psihologu, psihoterapeutu:

• Kada osećate da vam je teško i da ne možete
• Kada osećate težinu u brizi prema detetu jer je to posledica simptoma
• Kada vam je teško da obavljate svakodnevne stvari, poput ustajem, tuširam se, kuvam za nas, za dete, raspremam kuću(jer je i to posledica simptoma)
• Kada simptomi traju duže od dve nedelje, to je neki propisani standard.

LEČENJE

Antidepresivi, lekovi koji se najčešće prepisuju uz uputstva i kontrolu lekara

Psihoterapija, psihološko savetovanje sa psihologom nekada ide samo razgovor, nekada psihoterapija uz kombinaciju lekova, farmakoterapije.

Kada meni jedna mama dođe na razgovor online ili uživo, mi možemo da pričamo o simptomima. Ali pored simptoma, važna je osoba sa svim svojim emocijama, manama, vrlinama, očekivanjima.

Umesto da krenemo sa popisom simptoma,krećemo sa ''Ispričajte mi svoju priču'', ''Postoji li nešto u tvom životu zbog čega se osećaš loše, nezadovoljno?''Šta je to u vašem životu što vas čini nesrećnim?''

Treba osvestiti svoja negativna uverenja o nesposobnosti za izvršavanje ma uloge mame, i preoblikovati u pozitivnija i funkcionalnija verovanja o sebi.

Često nepovezanost sa samim sobom, dalje vodi u gubitak nepovezanosti sa drugima.

Umesto da bol označim kao neki grč koji je najbolje rešiti lekovima, hajde da vidimo koju nam poruku bol prenosi?.

Ponekad je sve što za nekoga možemo napraviti je zagrliti ga i pustiti da bol izađe. Na kratko znaju da nisu sami.

Nekad smo tužni, razočarani, teško se nosimo sa bolom i svakodnevnim funkcionisanjem jer život nije krenuo onim putem kojim smo mi planirali i hteli. E sad, tu je neka vrsta rešenja da vidimo šta je to što želimo, što možemo , što ne možemo i da to dovedemo u balans.

KAKO SAMI SEBI DA POMOGNETE AKO PROŽIVLJAVATE POSTPOROĐAJNU DEPRESIJU:

• Preispitati svoja očekivanja(to radimo u razgovoru sa psihologom)
• Nemojte imati previsoka očekivanja od sebe u ulozi majke
• Nemojte imati previsoka očekivanja od toga kako bi trebalo da se osećate. Već je u redu da se osećate baš tako kako se osećate.
• Podelite svoja osećanja sa svojim sigurnim osobama, važno je da se pričate, razgovarate, da se osećate prihvaćeno i shvaćeno.
• Budite u kontaktu sa članovima porodice, partnerom, dozvolite da vam se pomogne. Prihvatiti pomoć nije sramota.
• Negujte svoju vezu i odnos sa partnerom. Nadite vremena za vas dvoje, za razgovor, čašu vina, pa bar i 10 minuta. 
• Vreme za sebe, važno je jer odmorna mama može da brine svojoj bebi.
• Razgovarajte sa drugim mamama o ovome, na taj način ćete smanjiti osećaj krivice i uvideti da niste sami u ovome. Jer zaista niste. Samo je podela na one koji o tome govore i one koji to ne rade.
• Dajte sebi vremena da se prilagodite ulozi majke.
• Vežbaje. Fizička aktivnost ima pozitivan efekt na raspoloženje.
• Pravilna ishrana može smanjiti osećaj umora i razdražljivosti.
• Ne morate očistiti  celu kuću danas. Može nešto i sutra. Ne morate ni sve sami. Podelite obaveze.
• Često dremajte, sa bebom, dok i ona spava.

KAKO MOŽETE DA POMOGNETE NEKOME KO IMA POSTPOROĐAJNU DEPRESIJU:

• Pokrenite razgovor i predložite osobi da potraž stručnu pomoć
• Budite tu za nju u vidu podrške,razgovora, pružite razumevanje i pomoć u vidu svakodnevnih stvari koje osoba obavlja: pranje sudova, peglanje, pričuvajte bebu na 10,15minuta, neka osoba samo odmori, ode u kratku šetnju, uradi ono što joj je potrebno.

Simptomi postporođajne krize su česta pojava kod novopečenih majki te se o njima treba otvoreno razgovarati. Ako ste suočeni sa strahovima i brigama u vezi sa vaspitanjem deteta, to vas ne čini lošom osobom ili lošom majkom.

Traženje stručne pomoći nije znak slabosti nego odgovorno ponašanje prema sebi, svojem detetu i partneru.

MOJA PRIČA:

Trudnoća je prošla super uredno, bez ikakvih održavanja, porođaj prirodan i vrlo brz. Od kad sam legla na sto za 45 minuta sam rodila. Takav opis daje obećavajuće dobre dane majčinstva. Prva tri dana u porodilištu nisam spavala, preteran osećaj uzbuđenosti i onaj deo krajnosti ili spavaš ili ne. Nastavilo se nekoliko dana po dolasku kući, nakon čega u jednom trenutku me je muž nešto pitao, tu je bila i mama, a ja sam odgovarala sasvim nešto treće. Znak da sam odmah trebala odmor. I otišla sam na miru da se naspavam, mama je preuzela bebu. 

Prednost moja je što sam prve dve nedelje imala mamu uz sebe(toliko odmora je mogla da uzme)i to zaista znači. Znači svaku pomoć prihvatite.

Kasnije se moje spavanje poboljšalo, ali su dolazili takvi dani, noći opet. Javljala se zabrinutost, strah, e sad tamo gde sam ja videla da nije zdrava zabrinutost je ta da mojoj bebi nije bilo ništa a meni su se javljale misli šta ako se razboli, šta ću, kako ću, znači ni ne postoji to nešto ali zabrinutst i strah šta ako . šta kad se desi su počele da preplavljuju. Onda raskol između čiste kuće i šta meni treba sada. Dok je beba spavala , ja sam čistila kuću, taman i onda se beba probudi, ja umesto da se odmorim, opet umorna i još viiše pa keće nervoza po sve, p mene, dete, muza, čitav odnos. Ne moramo uvek sve očistiti, kuća će jedno vreme biti manje čista i to treba da prihvatimo kao takvo. Iskoristiti slobodno vreme za nepto što če nas ispuniti energijom, knjiga, čaj,kafa, tuširanje, bilo šta što nas opušta. Birajte mir u sebi i zadovoljene potrebe a ne čistu kuću i svađu u toj ''čistoći''. U jednom trenutku moja pažnja je sva bila na detetu, muž minimalno, pa onda kreće osećaj nepovezanosti sa mužem, ljutnja koja nastaje iz toga, nerazumevanje, bes. Dakle skoro gubitak jednog važnog sigurnog odnosa(ako se sećate kad smo pričali o važnosti odnosa). Moje znanje kao psihologa i negdesve što sam kroz moju psihoterapisjku edukaciju prošla i deo o depresiji i kako s tim. Međutim, i nama nekad treba mišljenje i razgovor sa nekim drugim, ne sami sa sobom jel? Potražila sam razgovor, ondnosno otišla na razgovor gde sam negde stavila svoja očekivanja, od sebe, od muža o tome kako sam zamišljala da izgleda majčinstvo, kako ne, mogućnosti, šta je to što me čmuči, zašto sam netadivoljna, šta nisam ispunila a ''moram''. Onda sam polako to kroz vreme posložila, da ne očekujem previše prvo od sebe, onda od supruga (jer često imamo očekivanje kako jedan tata treba da bude i da se ponaša, pa nas to slomi kad nije tako kako smo zamislili). Da je važno brinuti o bebi ali je važno i očuvati odnos sa partnerom jer to su naši stabilizatori, ono što nas jača, štiti od očaja, zadovoljstvo u psartnerskim odnosima. to su i naši bliski prijatelji.. Dakle svi smo mi ljudi, sa svojim očekivanjim, željama, dinamikom i važno je da potražimo pomoć kad vidimo da više nešto ne možemo sami, odnosno da utiče na naš kvalitet života i svakodnevno funkcionisanje. Šta nam to donosi? Bolji odnos sa sobom, upoznavanje naših očekivanja i želja, i mirenje istih, kao i to da se ne mora i ne treba sve , da je uredu i dobro i manje dobro osećanje, da je ono tu da nam kaže šta je ono što nam treba u tom periodu.