-
''Volim svoje dete, ali ne volim ovaj posao/ulogu''.
- ''Volim svoje dete, ali kad vrišti, najradije bih otišla na pusto ostrvo''.
- ''Volim svoju decu, ali kad se svađaju, ja ''poludim''.
- ''Volim svoje dete ali ne volim da se igram sa barbikama/autićima''
Uloga roditelja nosi one momente, aktivnosti i odgovornosti koje su nam lepe, lake i uživamo u njima i istovremeno nosi i one manje zanimljive, teže, izazovnije i one koje najradije ne bismo radili ali su sastavni deo roditeljske uloge. Ko voli i uživa kada dete plače, neće da obuče jaknu, kada ima temperaturu, ali ipak je naša odgovornost da razvijamo sposobnost (tolerancije na frustraciju) da učimo da podnosimo i one lake i lepe, kao i one teže i manje nama zanimljive aktivnosti, odgovornosti, emocije(sposobnost za ambivalenciju i celovitost objekta).
U isto vreme možeš da osećaš:
-
LJUBAV I OGORČENOST - osećaj duboke ljubavi prema detetu uz povremeni osećaj ljutnje ili nesvesnog zameranja zbog npr.gubitka slobode, starog identiteta, nespavanja, ili ostavljanja karijere po strani.
- BLISKOST I ŽELJU DA POBEGNEŠ - Prisustvo snažne potrebe da budeš uz dete, zaštitiš ga koja je često pomešana sa mišlju ''sad bih pobegla na pusto ostrvo malo da odmorim''.
- PONOS I MONOTONIJA - osećaj sreće radosti kada vidiš dete kako raste,uči nove veštine i dosada pa čak i iritacija što svakodnevno moraš da ponavljaš iste stvari.
Iako se o tome retko govori zbog straha od osude društva i osećaja krivice, psiholozi naglašavaju: Ambivalencija je potpuno normalan, čest i neizbežan deo roditeljskog iskustva, a ne znak da je neko loš roditelj.
ZAŠTO SE JAVLJA AMBIVALENCIJA?
Roditeljstvo zahteva preoblikovanje istavljanje dečijih potreba na prvo mesto, pogotovo u prvom periodu, odosno prvoj godini detetovog života kada je zavisno od nas u svakom smislu, što je prirodno da u tom periodu stavimo detetove potrebe ispred svojih 24/7. Međutim istovremeno, to jeste i razlog manje mogućnosti zadovoljenja i svojih potreba u onoj meri u kojoj nam je možda potrebno, što je opet prirodno. I onda se javlja osećaj gubitka slobode, autonomije i identiteta.
Sa roditeljstvom u paketu dolaze društveni pritisak i nerealna očekivanja. Gledajući društvene mreže, čitajući gomilu knjiga o roditeljstvu i gledajući ''srećne roditelje i bebe'', indirektno dobijamo poruku o savršenom roditeljstvu, koje jeste mit. Ali stalna izloženost tome, stvara iluziju o savršenim roditeljima, i pritisak da ''dobri roditelji'' su uvek nasmejani i srećni, puni strpljenja, što u praksi nije moguće. Tako da društveni pritisak i nerealna očekivanja jesu jedan od snažnih faktora javljanja ambivalencije prema sebi kao roditelju.
Kada dugo i kontinuirano stavljamo tuđe potrebe ispred svojih, uz vrlo malo prostora za naše, dolazi do psihofizičke iscrpljenosti, nivo stresa raste kada zahtevi (društveni, socijalni, ili naši lični ) prevazilaze roditeljske kapacitete, mozak prirodno reaguje distancijranjem i neprijatnim emocijama, (ljutnjom, besom, okrivljavanjem, zameranjem prema sebi, partneru,detetu) kao odbrambeni mehanizam. I to može biti znak da smo ušli u hroničan umor i roditeljsko sagorevanje.
Najveći problem sa ambivalencijom nije njeno postojanje, već njeno potiskivanje. Kada roditelji negiraju ove osećaje jer se stide, rizikuju:
• Razvoj anksioznosti i depresije.
• Povećanu iritabilnost ili pasivno-agresivno ponašanje prema partneru ili detetu.
• Emocionalno distanciranje od partnera, deteta, društva.
Umesto da krijem ljutnju, umor i ne priznajem da postoji, važno je raditi na normalizovanju i prihvatanju ''NORMALNO JE DA MI JE OVO TEŠKO I DA SAM UMORNA. TO NE ZNAČI DA SAM LOŠA MAMA''.
Razdvajanje osećaja: Ljubav prema detetu je jedno, a umor od uloge nešto sasvim drugo.
I zato je prevencija 👉 razumevanje da su suprotstavljeni osećaji deo ljudske prirode omogućuje roditeljima da otpuste krivicu, potraže podršku na vreme i izbegnu roditeljsko sagorijevanje.
Aleksandra Jedvaj, master psiholog i psihoterapeut u superviziji
Seansu možete zakazati putem mejla: jamamapsiholog@gmail.com